О књизи: 2012 / Историја је мултиваријантна. Увек се може замислити шта би се догодило да Николај ИИ није абдицирао, или да није пуцао на радничке демонстрације у центру престонице јануара 1905. Биће неколико опција, јер из сваког догађаја који се догодио или није одржан, не произилази једна могућност, већ неколико одједном. Истовремено, прича је једнолинија. Оно што се догодило већ се догодило, оно што се догодило је неопозиво и неповратно. У ствари, комбинација мултиваријантности и неповратности, мултилинеарности и једносмерности је оно што историју чини тако занимљивом. У овом последњем случају најзанимљивији су они који су изгубили у историји, а преживели. Василиј Виталијевич Шулгин је био такав губитник, али преживео. Заменик сва четири предреволуционарна Дума, руски националиста, током антисемитског случаја Беилис, стао је на страну лажно оптуженог Јеврејина; учесник белогардејског покрета, емигрант, совјетски затвореник, амнестиран од Хрушчова; пензионер који је мирно живео у граду Владимиру, који је глумио у два совјетска филма, „Пре суда историје“ и „Операција поверење“, у којима је играо самог себе, Шулгин се у својим годинама присећао целог свог живота, а Ростислав Красјуков вредно записивао ове успомене. Свако ко је читао Шулгинове мемоаре сложиће се да је Ростислав Красјуков успео да сачува Шулгинову интонацију. Она је препознатљива. Препознајемо га самог, политичара губитника који уопште не верује да је заувек изгубио. Опроштен од совјетског режима, глумећи у пропагандним филмовима, он је уверен да је паметнији од својих победника, који ће игром случаја спроводити, и већ спроводе, националистичку политику великих сила. У свему што је Шулгин рекао Красјукову, постоји управо ова светла, застрашујућа, а можда и охрабрујућа особина. Никада ништа није потпуно изгубљено, ни у политици, ни у историји. Нико се не може сматрати коначним и неопозивим губитником.